О књизи: година / Да сам унапред знао шта ће ми касно суботњи позив испасти. Све сам видео у својим активностима претраживања, али ово је први пут да се сусрећем са таквим невероватним догађајима. У двадесет три сата и четрдесет минута тишину је прекинула молска мелодија долазног позива. — Здраво, Јарослава Ланевскаја? – обратио ми се узбуђени женски глас именом и презименом. - Да, слушам. — Зовем се Ирина Перовскаја. Сада сам у Псковској области. Наша ћерка Дарија је нестала. - Разумем. Тешко те је чути, Ирина. „Неважна... веза“, одговорила је. — Реци ми када и где си последњи пут видео девојку.